Crvena zvezda je juče proslavila 25 godina od osvajanja titule evropskog prvaka u Bariju. Srpski klub je 29. maja 1991. godine u finalu tadašnjeg Kupa evropskih šampiona savladao Marselj na penale, pošto je posle 120 minuta bilo 0:0.
Podsetićemo se i Partizanovog finala KEŠ-a iz 11. maja 1966. godine, u kojem je Real Madrid slavio posle preokreta. Nije teško zaključiti da je to, otprilike, bilo sve što će naši klubovi ikada uraditi u evropskim okvirima...
Novac je do te mere pomerio granice da više nije moguće da, uslovno rečeno, mali klubovi pariraju evropskim gigantima. Ne znam kakva generacija fudbalera-vanzemaljaca kupljenih za male pare će biti potrebna da jednog dana sruši nekog budućeg Mesija, Ronalda, Bejla, Nejmara, Suareza, Robena...
Naši najveći dometi mogli bi da budu da, recimo, kao kijevski Dinamo ili grčki Olimpijakos, budemo redovni učesnici Lige šampiona. Ali bojim se da je i to za nas trenutno u ravni sa osvajanjem Lige šampiona. Ulazak u najelitnije društvo, jednom u pet godina, možda je maksimalan domet. Možda će se privatizacijom i ozbiljnijim ulaganjima stanje u srpskom fudbalu popraviti, ali će i za to biti potrebne, ne godine, već decenije.
Dotle, ostaje nam da samo budemo posmatrači najvećih događaja, kao što je bio preksinoćni u Milanu, gde su se sudarili Real i Atletiko, kao i da iz fotelja bodrimo Ronalda, Bejla, Saula, Grizmana, dok će naši najtalentovaniji klinci, Grujić, Živković, Neca Mihajlović, pre ili kasnije, uveseljavati engleske, španske, italijanske navijače.
Zato i nećemo imati u skorije vreme čemu da se nadamo.
Zato i nećemo imati u skorije vreme čemu da se nadamo.
Нема коментара:
Постави коментар